Čaršija u srcu i bez nje(ga)

 

milanovac seloPriča o Milanovcu i mojoj malenkosti ima tek 18 godina, iako je činjenica da sam četrdesetogodišnjakinja koja je većinu svog života provela upravo u njemu. Rođena sam u ovom gradu, ali gotovo potpunu sliku o njemu, kao i osećaj pripadnosti istom stekla sam relativno skoro.

Dakle, godina je 1998. Kao stipendista programa univerziteta jedne strane države, odlazim na jednogodišnje studije, sa još par koleginica sa fakulteta, na tuđe tlo. U nepoznato. Bez imalo straha, treme. Radujem se, više nego što žalim što ću 365 dana provesti  van domovine i bez svojih najbližih. Uostalom, videću i doživeti nešto novo. Milanovac je prilično dosadan, jednoličan grad, sa dva kafica, pet ulica i jednim bioskopom koji je poslednji put imao projekciju filma onih godina kada se prikazivala „Poslednja oaza“...  Vučem samo jedan kofer, jer više od toga je luksuz, te par stotina maraka da mi se nađu do prve isplate školarine. Moji roditelji su za ovu priliku prodali deo dedinog (ne tako velikog) imanja, jer ako bi od usta odvojili, ne bih zatekla nikog kada se (eventualno) vratim kući. Možda zvuči bezdušno, ali tada sam od srca želela da bilo koje drugo mesto na svetu nazovem domom, da ne budem nikom na teretu, da pružim svoj doprinos, pa kako god.

Prvih nekoliko meseci prolazi, a ja ni ne pomišljam da ću se ikada vratiti. Uporedo sa predavanjima, u društvu dragih koleginica, smišljam(o) načine da tu i ostanemo. Ljudi su divni, ljubazni, predusretljivi. Živimo prepuštene sebi i uživamo u svakom trenutku. Ne razmišljamo o nedostatku novca, ovde smo sebi kupile par farmerica i nekoliko džempera!! Sve se nekako čini jednostavnije nego u domovini.  Ne oskudevamo ni u čemu.

Nedostaje mi sestra, svašta bih joj ovde pokazala, svuda bih je vodila...

Opširnije...