Čaršija u srcu i bez nje(ga)

 

milanovac seloPriča o Milanovcu i mojoj malenkosti ima tek 18 godina, iako je činjenica da sam četrdesetogodišnjakinja koja je većinu svog života provela upravo u njemu. Rođena sam u ovom gradu, ali gotovo potpunu sliku o njemu, kao i osećaj pripadnosti istom stekla sam relativno skoro.

Dakle, godina je 1998. Kao stipendista programa univerziteta jedne strane države, odlazim na jednogodišnje studije, sa još par koleginica sa fakulteta, na tuđe tlo. U nepoznato. Bez imalo straha, treme. Radujem se, više nego što žalim što ću 365 dana provesti  van domovine i bez svojih najbližih. Uostalom, videću i doživeti nešto novo. Milanovac je prilično dosadan, jednoličan grad, sa dva kafica, pet ulica i jednim bioskopom koji je poslednji put imao projekciju filma onih godina kada se prikazivala „Poslednja oaza“...  Vučem samo jedan kofer, jer više od toga je luksuz, te par stotina maraka da mi se nađu do prve isplate školarine. Moji roditelji su za ovu priliku prodali deo dedinog (ne tako velikog) imanja, jer ako bi od usta odvojili, ne bih zatekla nikog kada se (eventualno) vratim kući. Možda zvuči bezdušno, ali tada sam od srca želela da bilo koje drugo mesto na svetu nazovem domom, da ne budem nikom na teretu, da pružim svoj doprinos, pa kako god.

Prvih nekoliko meseci prolazi, a ja ni ne pomišljam da ću se ikada vratiti. Uporedo sa predavanjima, u društvu dragih koleginica, smišljam(o) načine da tu i ostanemo. Ljudi su divni, ljubazni, predusretljivi. Živimo prepuštene sebi i uživamo u svakom trenutku. Ne razmišljamo o nedostatku novca, ovde smo sebi kupile par farmerica i nekoliko džempera!! Sve se nekako čini jednostavnije nego u domovini.  Ne oskudevamo ni u čemu.

Nedostaje mi sestra, svašta bih joj ovde pokazala, svuda bih je vodila...

milanovac zimaVeče je... Mart ’99. godine. Sedimo u velikoj sali studentskog doma, pored TV-a. Na vestima javljaju da je država u kojoj se nalazimo ustupila NATO-u svoj vazdušni prostor i par baza, radi bombardovanja Beograda koje je planirano za sutradan. Izbezumljeno se posmatramo par minuta, onda svaka u svojoj sobi kreće sa pakovanjem. Nalazimo prevoz do granice i bez premišljanja odlazimo put Srbije. Kada sam kasnije razmišljala o svemu ovome, shvatila sam da je prvi povratak kući bio rezultat straha i svojevrsne borbe za opstanak porodice i ljudi koje volimo. Neverica i još veći strah u očima naših roditelja u trenutku kada shvataju da smo donele „ishitrenu“ odluku da „ginemo zajedno sa njima“.

Naravno, iako tada nismo shvatale svrhu negodovanja i prisile da se vratimo u tuđinu, poštovale smo njihovu odluku i posle sedam dana ponovo osvanule u istom studentskom domu, na obali mora. Od tog trenutka kreće unutrašnja borba svake od nas. Čini se na tik od naših prozora, svakoga časa poleću avioni, noseći pretnju da se sutra, možda, nećemo čuti sa onima koje volimo, a koji su nas naterali da ih ostavimo.. Bojazan da neće stići ni jedno pismo, da će nam se pošta vratiti neotvorena... Nepodnošljivi dani i preteške večeri. 

Izlasci su sumorni, tek uz malo alkohola (nekim čudom) postaju interesantni. Razne se boje prelivaju u zagonetnoj čaši, ocrtavaju obrisi Milanovačkih ulica, škola, poznanika... Prate ih lica najdražih, isprva nasmejana, zatim zabrinuta da bi na kraju isčezla... „Najtužnije oči ikada“, komentar je momka koji prilazi, čestitajući mi rođendan. Danas bih, okružena osobama koje su mi sve u životu, slavila svoj dan. Umesto toga, u krugu stranaca, slavim sećanje na najradosnije trenutke provedene tamo gde me, više no ikad, srce vuče. 

Po prvi put shvatam one dosadne, gotovo jednolične rodoljubive pesme i priče koje smo s mukom i nerazumevanjem čitali u srednjoj školi. Na vežbama pišem o svojoj domovini, mirisu zavičaja i spokoju kojim odiše milanovačka čaršija. Duša mi putuje duž drvoreda glavne ulice, razapeta između realnosti i želje. „Vratiću se jednog dana, uskoro, ovde za mene nema života, onog pravog, istinskog življenja!“

I vratila sam se, posle nekoliko meseci, željna svojih najmilijih, ali i uz veliku ambiciju da svom gradu pokažem koliko vredim, da svoj život izgradim tu gde su mi koreni. Uprkos svemu, političkoj situaciji, previranjima, nezdravoj i nepovoljnoj klimi, nedarežljivoj za one koji su svoje uspehe i te kako žuljevito zidali. Kucanje na vrata direktora znatno ispod nivoa mojih kvalifikacija, slanje molbi za posao koje nikada nisu udostojene odgovora, o pozivima na intervjue i da ne govorim, ubrzo je postala rutina. Bila sam trgovac, komercijalista, nastavnik, animator, turistički radnik... Bez stida, časno i odgovorno bavila sam se poslovima koji su mi omogućili da u tom trenutku obezbedim minimum prihoda.

Nekoliko puta sam se obraćala raznim milanovačkim „vrhovima“ (ispostavilo se da su to ipak bili ponori u pokušaju dostizanja nedokučivih visina). Svaki put, uz samilostan pogled neke od ljupkih sekretarica, bivala sam odbijena za bilo kakvu službu dostojnu mojih kapaciteta. Na svu „sreću“, posle nešto više od 12 godina pojavio se čovek koji je u meni prepoznao „potencijal“, ali, gle čuda, stranac...

milanovac gimnazijaTu sam gde pripadam. Ne zato što nisam imala drugog izbora, jer jesam, u par navrata. Ali, nisam otišla... Tu su ljudi koje volim, tu je moje mesto, tu sam svoje prve korake načinila. Bagremov cvet ne miriše nigde kao ovde. Niti je trava zelenija, a voda bistrija bilo gde na svetu. Volim Milanovac, onako kako pesnik voli svoju tvorevinu. Volela sam ga i kada sam bila na ivici očaja, jer, uprkos svojoj sposobnosti, nisam mogla da zaradim više od plate čistača ulica. Zašto bih ga mrzela? Sve što postigneš svojim rukama, tvoje je i ničije više. Sve što ne uradiš, a možeš, sebe si unizio. Nije problem u gradu, problem je u nama samima. Ako smo spremni da se promenimo, menjajmo se iz korena, sve dok jednog dana ne stanemo pred ogledalo i ugledamo sliku sebe kakvu smo želeli. A kada jednom preobratimo sebe, moraju se desiti i druge promene.

Ako je tvoja sreća, draga moja, kako se sada čini daleko odavde, idi, ne zaustavljaj se! Ko god da nije prepoznao tvoju moć, daleko je od osobe koja treba da ti u cilju obezbeđenja finansijske sigurnosti izdaje naloge. Volela bih da mogu reći da će se u dogledno vreme nešto promeniti nabolje, jer još verujem u to, ali ne mogu. Ne želim. Potrebno je vreme uspavanima da obrišu krmelje sa svojih trepavica i shvate da njihovo vreme prolazi. Isti su to ljudi koji će te, veliku u tuđem svetu, svojatati kao rod rođeni i polagati pravo na zasluge, jer ste „braća po babine linije“.

Moja priča počinje i završava se ovde. U Milanovcu. Tvoja je u istom mestu počela, a duboko u sebi znam da se tu neće završiti. Raširićeš krila i bez imalo napora odleteti  tamo daleko. Gde te želja vodi. Srce ćeš, znam, kao i ja, položiti u temelje budućnosti svog zavičaja.

                                                                                                                                                                                                                                                                   

                                                                                                                                                                                                                                                                     TIM